U manastiru Studenici, pre nekoliko godina su završena višedecenijska arheološka istraživanja tokom kojih je keramički materijal analiziran u celini.
IZVOR: SHUTTERSTOCKNa osnovu analiza tragova upotrebe na keramičkim posudama i na osnovu arheozooloških i paleobotaničkih analiza, znamo kakva je bila ishrana u manastiru Studenica. A šta su analize pokazale, koja hrana se i kako se spremala tokom 13 i 14. veka?
U manastiru Studenici, zadužbini rodonačelnika vladarske dinastije Stefana Nemanje (1166–1196), pre nekoliko godina su završena višedecenijska arheološka istraživanja tokom kojih je keramički materijal analiziran u celini, kao i otkriveni ostaci životinja.
Smatra se da je gradnja počela oko 1186. godine, kada je Nemanja konsolidovao državu, a već 1196. godine se on tu povlači, što znači da je sam proces izgradnje kompleksa trajao oko deset godina. Crkva je freskopisana tek posle Nemanjine smrti, kada su njegovi sinovi Vukan, Stefan i Sava angažovali grčke umetnike koji su oslikali manastir 1209. godine.
Srednjovekovna etapa manastira Studenica
Srednjovekovna etapa manastira obuhvata vreme od izgradnje, krajem 12. veka, pa sve do turskog zaposedanja sredinom 15. veka.
U toku arheoloških iskopavanja je otkrivena velika količina keramike iz tog perida, sa preko 22.000 ulomaka u stratigrafski definisanim celinama.
Utvrđivanjem funkcije posuda i načina na koji se njima rukovalo dovode u vezu tri vrste tragova upotrebe: naslage gari, oštećenja površine i ostaci sadržaja (analize lipida).
Upotreba keramičkih posuda
Na funkciju posude najpre mogu da ukažu tragovi gareži na njoj, odnosno tragovi gareži predstavljaju pouzdano svedočanstvo o tome da je neka posuda korišćena u procesu kuvanja jela uz otvoreni plamen, ili možda samo za grejanje vode pri obavljanju različitih poslova u domaćinstvu.
S obzirom na to da se keramička posuda najčešće koristi u procesu pripreme, kuvanja i serviranja jela, rukovanje njom podrazumeva pomeranje, odlaganje, pražnjenje sadržaja i čišćenje, to jest pranje, koje ostavlja karakteristične abrazivne tragove u vidu ogrebotina i ureza.
Keramičke posude oblikovane su na vitlu, kompaktne frakture, relativno tankih zidova i gleđosane površine na više od polovine materijala. Uz to, posude su pečene na visokim temperaturama, po svoj prilici u rasponu između 750˚C i 950˚C, sudeći prema preliminarnim rezultatima za keramiku kasnog srednjeg veka iz oblasti Rasa.
Višedecenijska arheološka iskopavanja u kompleksu manastira nisu donela otkriće mesta za pripremu hrane. Prema uobičajenoj srednjovekovnoj praksi, kuhinju je činilo nekoliko povezanih prostora, uključujući kuhinju, peć i ostave, po svoj prilici u blizini trpezarije.
Ishrana u manastiru Studenica
Tokom 14. veka, bratstvo manastira Studenice brojalo oko 60 monaha, koji su boravili u manastirskim kelijama. U zavisnosti od rasporeda postova, vremena održavanja liturgija, ali i od podneblja, monasi su uobičajeno imali obroke jednom ili dva puta dnevno, kada su jeli kuvana jela: kaše i variva, a i sirove namirnice, pre svega zelje i voće.
Pojedine vrste žitarica i voća nađene su i u samom manastiru Studenici. Raspolagali su za malim izborom povrća, a krompir i paradajz uopšte nisu imali. Ali, korišćene su, zato, razne vrste repa, posebno je bila popularna takozvana ljuta repa, koja je ličila na današnje rotkvice, samo nešto veća. Ljuta rotkva često se slikana i na ikonama. Mlečni proizvodi su bili često na stolu, a meso retko.
Međutim, sudeći po rezultatima arheozoološke analize, meso domaćih životinja i peradi, pre svega kokošaka, korišćeno je u znatno većoj meri nego što bi se to moglo naslutiti iz propisanih pravila. Jedno od objašnjenja ponuđeno je u manastirskim tipicima, gde se jasno napominje da se strogog režima ishrane ne moraju pridržavati bolesni, kao ni gosti.
Otkrivene su, neizostavne, riblje kosti, koje svedoče o tome da je, osim dunavske morune, i riba iz okolnih potočića korišćena i riba koja se može naći van tog podneblja. Što ne čudi, jer je manastir, recimo, imao svoje posede i na Skadarskom jezeru.
Trpeza manastira Studenice bila je specifična, razlikuje se i od one gradske i od seoske srednjovekovne, reč je o jednom vidu produženog bogosluženja.
Hrana i piće su se služili u dekorisanim zdelama, krčazima, vrčevima za vino, bilo je buklija, čak i keramičkih pehara ali i uvoznih čaša od murano stakla. Bilo je, sigurno, i srebrnih posuda, ali njihovih ostataka u ovom slučaju nema. To je ipak bila vladarska zadužbina, a tim obedima je ponekad prisustvovao i vladar.
(Sve o arheologiji)
