Devica Marija, najmoćnija žena sveta

[pagina străină]

Foto: Dajana Markosijan

http://www.nationalgeographic.rs/reportaze/clanci/8125-devica-marij...

 

AUTOR: Morin Ort

Vreme je za ukazanje – 17 časova i 40 minuta. U jednoj maloj rimokatoličkoj crkvi u Bosni i Hercegovini Ivan Dragićević hoda niz prolaz između klupa, spušta se na kolena ispred oltara, na trenutak povija glavu i potom, uz smešak, podiže svoj pogled ka nebesima.

(Pogledajte foto-galeriju.)

Počinje da šapuće, napeto sluša, ponovo šapuće i tokom tih deset minuta ne trepće. Započela je njegova svakodnevna konverzacija sa Devicom Marijom.

Dragićević je bio jedan od šestoro siromašne dece-čobana koji su 1981. godine prvi put izvestili o ukazanjima Device Marije. Ona se toj deci (četirima devojčicama i dvojici dečaka) ukazala kao „Kraljica mira” i prenela im prvu od hiljada poruka, kojom opominje verne da se češće mole, a grešnike da se pokaju. Dragićeviću je bilo 16 godina, a Međugorje, tada u komunističkoj Jugoslaviji, tek je trebalo da postane središte čudesnih izlečenja i duhovnih preobraćenja, te da tokom naredne tri decenije privuče 30 miliona hodočasnika.

Nalazim se u Međugorju sa grupom Amerikanaca, uglavnom hokejaških tatica iz Bostona i okoline, uz još dva čoveka i dve žene koji imaju rak u četvrtom stadijumu. Predvodi nas 59-godišnji Artur Bojl, otac 13 dece, koji je prvi put bio ovde 2000. godine na vikendu povodom obeležavanja američkog Dana rada (koji se obeležava prvog ponedeljka u septembru), izrešetan rakom i sa lekarskim predviđanjima da mu je ostalo svega još nekoliko meseci života. Bio je slomljen i potišten, i ne bi ni krenuo na to putovanje da ga dva prijatelja nisu prisilila. Međutim, te prve noći, kada se ispovedio u Crkvi Svetog Jakova, došlo je do psihološkog rasterećenja.

„Strepnja i depresija su nestali”, priča mi. „Znaš ono kad nekog nosiš na ramenima tokom rvanja u bazenu – kad siđe, a ti se osetiš lak i slobodan? Pomislio sam: ’Sačekaj malo, šta se to upravo desilo sa mnom? Zašto se odjednom osećam toliko bolje?’”

Sledećeg jutra se u jednoj zlatari, zajedno sa svojim prijateljima Robom i Kevinom, upoznao sa još jednom učesnicom „ukazanja”, Vickom Ivanković Mijatović, i zamolio ju je da mu pomogne. Dok mu je jednom rukom čvrsto držala glavu, molila je Devicu Mariju da od Boga izmoli njegovo izlečenje. Bojl tvrdi da ga je baš tu, u radnji, prožeo neobičan osećaj. „Počela je nada mnom da se moli. Rob i Kevin su na mene spustili ruke, a od vreline koja je od njene molitve strujala mojim telom oni su se preznojili.”

Po povratku u Boston nedelju dana kasnije CT skeniranje u Opštoj bolnici Masačusetsa pokazalo je da su njegovi tumori skoro potpuno nestali.

Od tada se Bojl vraćao u Međugorje 13 puta. „Ja sam običan čovek”, kaže. „Volim da igram hokej i pijem pivo. Igram golf.” Ali nastavlja: „Morao sam da promenim nešto u životu.” Danas sam, kaže Bojl, postao „neka vrsta glasnogovornika isceliteljske moći Isusa Hrista i, naravno, Bogomajke i sile njenog posredovanja”.

Molitva za posredovanje Device Marije i posvećenost njenom kultu globalni su fenomen. Predstava o Mariji kao posrednici pred Hristom počinje čudom pretvaranja vode u vino na svadbi u Kani, kada je, prema Jevanđelju po Jovanu, ona njemu rekla: „Nemaju vina”, čime ga je podstakla da izvede svoje prvo čudo. Na Trećem ekumenskom saboru u Efesu, održanom 431. godine, zvanično je proglašena za Teotokos, Bogorodicu ili Majku Božju. Od tada nijedna žena nije toliko uzdizana kao Marija. Kao univerzalni simbol materinske ljubavi, ali i patnje i žrtvovanja, Marija često predstavlja središte naše žudnje za smislom i jednu od pristupačnijih veza sa natprirodnim u odnosu na kruta crkvena učenja. Njeno okrilje pruža sigurnost i zaštitu. Kada su jednom upitali papu Franju šta Marija znači njemu, odgovorio je: „Ona je moja mama.”

Javljanja o njenim ukazanjima, o vizijama koje su iskusila često vrlo siromašna deca u zabačenim oblastima ili područjima razorenim sukobima, uvećavaju njenu tajanstvenost i auru. A kada decu ništa ne uspe da poljulja u njihovim tvrdnjama – pogotovo ako su njihovi opisi potkrepljeni neobjašnjivim „znacima” poput rotirajućih sunca ili šikljajućih izvora – divljenje prema njoj raste.

Marija je sveprisutna: po njoj je nazvan i neven (marigold). Po njoj se naziva i poslednje, očajničko dodavanje u američkom fudbalu, kojim se postiže pogodak i preokreće utakmica. Slika meksičke Naše Gospe od Gvadalupea jedan je od najreprodukovanijih ženskih portreta na svetu. Marija svake godine privlači na milione hodočasnika u svetilišta poput Fatime u Portugaliji i Noka u Irskoj, što podstiče verski turizam koji, prema procenama, donosi na milijarde dolara i obezbeđuje na hiljade radnih mesta u svetu. Ona je bila inspiracija mnogih izuzetnih umetničkih dela likovne umetnosti i arhitekture (Mikelanđelova „Pijeta”, Katedrala Notr Dam), kao i poezije, liturgijskih pesama i muzike (Monteverdijeva „Večernja molitva Blažene Device”). A ona je i duhovna uzdanica za milijarde ljudi, ma koliko da su izolovani ili zaboravljeni.

Muslimani je, kao i hrišćani, smatraju najsvetijom ženom, a njeno ime „Merjem” češće se pojavljuje u Kuranu nego što se „Marija” javlja u Svetom pismu. Marija u Novom zavetu progovara svega četiri puta, počev od Blagovesti, kada se, prema Jevanđelju po Luki, pred njom pojavljuje arhanđeo Gavrilo i saopštava joj da će roditi „Sina Najvišega”. Marija odgovara: „Evo sluškinje Gospodnje.” Njen jedini duži govor, takođe u Jevanđelju po Luki, lirsko je veličanje boga izgovoreno tokom njene rane trudnoće: „Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu spasu mojemu, što pogleda na poniženje sluškinje svoje. Jer gle, od sad će me zvati blaženom svi naraštaji.”

I zaista su to činili i čine.

Pa ipak, dokaze o njenom životu teško je naći. Proučavaoci Marijinog života oslanjaju se na Tanah, potom zapise iz prvog veka naše ere s područja Sredozemlja, Novi zavet i arheološka iskopavanja.

Sveto pismo kazuje da je živela u Nazaretu u doba kada su Rimljani vladali Judejom. Kada je Marija začela, njen verenik, drvodelja Josif, razmišljao je o tome da je tajno napusti, da je ne bi sramotio, sve dok mu se u snu nije javio anđeo i rekao mu da to ne čini. Hristovo rođenje se pominje samo u dva jevanđelja, Lukinom i Matijinom. Marko i Jovan na nekoliko mesta u jevanđeljima spominju Hristovu majku.

Jevanđelisti su pisali 40 do 65 godina po Hristovoj smrti i oni nisu bili biografi, kaže otac Bertrand Babi, autor trotomne studije „Marija Galilejska” i istaknuti profesor na fakultetu pri Međunarodnom institutu za mariološka istraživanja na Univerzitetu Dejton u Ohaju. „Prema tome, ne očekujte od njih da raspolažu svim detaljima Marijinog života. Do nekih činjenica o njenom životu došli su kroz predanja.”

Neke od najnovijih studija o Mariji usredsređuju se na nju kao na jevrejsku majku. Marija Enriketa Garsija, u svojoj doktorskoj disertaciji iz teologije koju je odbranila na Mariološkom institutu, tumači da nas Marija dovodi do Hrista, koji je videlo sveta, baš kao što jevrejske majke pale sveće na šabat. „Uviđamo da naš odnos sa Marijom nije tek neki običan odnos – taj odnos je sakralan.”

S obzirom na to da je hrišćanstvo tokom prvog milenijuma postalo zvanična religija Rimskog carstva i počelo da se širi po Evropi, Marija je redovno prikazivana kao vladarka, ravnopravna sa carevima, u kraljevskoj purpurnoj i zlatnoj odeždi. U drugom milenijumu, počev od XII veka, „događa se dramatična promena”, kaže Meri Ruben, profesorka srednjovekovne istorije na lodonskom Univerzitetu Kvin Meri, jer počinju da je prikazuju kao pristupačniju, srdačniju i nežniju materinsku figuru. Mladim iskušenicima i iskušenicama, koji često započinju svoj život u manastirima i samostanima u jednom za njih osetljivom dobu, ona služi umesto majke. „Majčinska ljubav”, kaže Rubenova, „izražava suštinu verske priče.”

Budući da se iz Svetog pisma malo toga može saznati o Mariji, kaže Ejmi-Džil Levin koja na Univerzitetu Vanderbilt predaje Novi zavet i judaistiku, „na nju možete preneti one kulturne vrednosti koje posedujete.” To, prema Rubenovoj, predstavlja neku vrstu „kulturološke konfekcije”. Levinova dodaje da „ona može da bude ucveljena majka, mlada devica, boginja. Upravo kao što Hrist oličava idealnog muškarca, Marija oličava idealnu ženu.”

Tokom pokreta reformacije (1517–1648) protestanti su odbacili predstavu o Mariji kao posrednici i svojim molitvama su se direktno obraćali Bogu. Ipak, po španskom osvajanju Novog sveta, početkom XVI veka, Marija je tamo stekla milione novih katoličkih sledbenika i u skorije doba u Africi, u skladu sa tamošnjim širenjem hrišćanstva.

KIBEHO, GRADIĆ u južnoj Ruandi, ostao je upamćen kao mesto gde se Devica Marija ukazala pred tri devojčice i predskazala im krvave užase genocida koji će 1994. godine potresati ovu zemlju. Te godine su pripadnici većinskog Hutu plemena napali manjinske Tutsije i za tri meseca pobili 800.000 ljudi

Lokalni biskup je u martu 1982. godine zamolio Venanta Ntabomvura, lekara, da ode do ženskog internata koji se nalazi na jednom obronku u Kibehu. Trebalo je da ispita tri učenice koje su izvestile o ukazanju i razgovoru sa Devicom Marijom. Ntabomvura, ljubazni specijalista za uho, grlo i nos koji u svojoj 89. godini još uvek radi, kaže da je Alfonsina Mumureke prvi put izvestila o ukazanjima još novembra prethodne, 1981. godine. Kada bi se ukazanja događala, priča on, „razgovarala je s nekim kao da priča telefonom.”

Marija se prvo ukazala Alfonsini, potom Anataliji Mukamazimpake, a zatim i Meri Kler Mukangangi. Devojčice su tvrdile da su provele bezbroj sati u razgovorima sa Devicom, koja je sebe nazivala Njina va Džambo, Majka Božje Reči. Marija je toliko često razgovarala sa ovim devojčicama da su počele da je zovu mamom.

U sumrak jedne večeri pronalazim Anataliju u njenom skromnom domu, koji se nalazi u blizini njenog bivšeg internata, okruženu brojanicama i statuama sa likom Device.

„Kada se prvi put pojavila”, priča Anatalija, „molila sam krunicu, a ona me je pozvala po imenu. Čula sam je kako kaže: ’Natalija, dete moje.’ Izgledala je divno, a imala je između 20 i 30 godina. Govorila je na kinjarvandiju, veoma blagim i nežnim glasom. Nosila je plavi veo i belu haljinu. Nikada mi nije rekla zašto je mene odabrala. Rekla mi je da se ukazuje onome kome želi, u bilo koje vreme i bilo gde.” Nikad nije pominjala neko određeno područje, kaže Anatalija. „Samo je tražila da je volimo onoliko koliko ona nas voli.”

Marija je obznanila svoje užasno predskazanje 1982. godine, na dan za koji su svi očekivali da bude naročito svečan i radostan: 15. avgust, praznik Uspenja Presvete Bogorodice (po julijanskom kalendaru slavi se 28. avgusta). Ntabomvura je bio tamo, kao i Gaspar Garuka, koji je živeo u blizini. Devojčice su plakale jer je, kako su izvestile, i Devica bila sva u suzama, priča Garuka. On se seća da je Alfonsina „mnogo puta pala jer je bilo užasno to što je gledala. Jednom je čak zamolila: ’Molim te, sakrij to od mog pogleda.’”

Anatalija kaže da je Marija predvidela „upravo ono što sam videla” tokom genocida koji se odigrao 12 godina kasnije. „Ljude koji druge ubijaju kopljima, požare, ljudske lobanje i odsečene glave. Videla sam masovne grobnice opasane strašnom tamom, krv koja teče na sve strane poput reka. Sve to je bilo predskazano.” Anatalija je uspela da iz Ruande prebegne u Demokratsku Republiku Kongo i potom u Keniju. Alfonsina je postala časna sestra u Italiji. Mari Kler je ubijena tokom genocida. Skoro 20 godina pošto je Alfonsina izvestila o prvom ukazanju, 29. juna 2001. godine, ruandski biskup Avgustin Misago i Vatikan su potvrdili da se Devica Marija ukazala u Kibehu.

MAJKL O’NIL, 39-godišnjak, diplomirani mašinski inženjer i proizvodni dizajner sa Univerziteta Stanford, analitičar je istorijskih podataka o ukazanjima Device Marije. On je na svom veb-sajtu MiracleHunter.com registrovao svaki izveštaj o Marijinom ukazanju, počev od 40. godine naše ere. Sistematska istraga i dokumentovanje natprirodnih događaja započeti su od Tridentskog sabora (ili sabor u Trentu; trajao je od 1545. do 1563. godine, prim.ur NG Srbija) , koji je pre više od 450 godina sazvan kao ekumenska reakcija Katoličke crkve na pokret reformacije. Od više od 2.000 ukazanja, koliko ih je od tada prijavljeno, veb-sajt Miracle Hunter navodi da su svega 28 potvrdili lokalni biskupi, koji prvi donose odluku o tome da li „videoci” poseduju kredibilitet. Od tog broja Vatikan je potvrdio šesnaest.

U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Istraživanje čudesnog” O’Nil podrobno opisuje mukotrpni postupak koji se odvija u Vatikanu povodom donošenja odluke o tome da li da se neko ukazanje proglasi čudesnim – ili kako to u Vatikanu označavaju, „uistinu čudnovatim”. Primarna je „istinoljubivost” i stabilnost mentalnog zdravlja videoca, a odbacuje se i osuđuje svako za koga se posumnja da na osnovu kontakta sa Devicom Marijom pokušava da stekne slavu ili bogatstvo.

Međugorje je jedno od dvadesetak mesta koja su u statusu čekanja potvrde Vatikana. Lokalni biskupi u čijoj je nadležnosti Međugorje nikad nisu poverovali u verodostojnost ukazanja i u neslozi su sa franjevačkim sveštenicima koji vode ovu parohiju i nepokolebljivo veruju u ukazanja. Da bi se razrešio ovaj nesporazum, Vatikan je imenovao komisiju. Ona je 2014. godine okončala svoj rad.

Vatikan nikad ne bi potvrdio navodno ukazanje čija je poruka u suprotnosti sa crkvenim učenjima, a od vernika se i ne zahteva da veruju u ukazanja. Mnogi, uključujući tu i sveštenike, i ne veruju u njih. „Teško je razlučiti ono što dolazi od Marije od onoga što videlac pamti i interpretira”, kaže otac Johan Roten, direktor istraživanja i specijalnih projekata Mariološke biblioteke na Univerzitetu Dejton, u kojoj se čuva više od stotinu hiljada svezaka o Mariji. Odluka se, napokon, zasniva na veri.

„Čuda nadilaze zakone prirode i fizike”, kaže Robert Spicer, jezuitski sveštenik na čelu Centra Magis u Kaliforniji, koji je, na osnovu veb-sajta, posvećen tumačenju vere, fizike i filozofije. Spicer kaže da „nauka u prirodi traga za zakonima fizike, tako da se već tu susrećete sa paradoksom. Da li se čuda mogu testirati merilima nauke? Ne. Nauka može da testira samo zakone fizike i rezultate njihovog delovanja.”

Ipak, u sklopu crkvenog istražnog postupka videoci se tokom godina podvrgavaju dugom nizu testova. Bilo je pokušaja da se videoci iz Međugorja tokom ukazanja navedu da trepnu ili reaguju na bučne zvuke. „Časopis za naučna istraživanja”, koji ima ugledne recenzente, izvestio je 2001. godine da su videoci iz Međugorja „u vreme ukazanja delimično i u promenljivom stepenu isključeni iz spoljnog sveta”. Oseti ekstremnih zvučnih i svetlosnih efekata na uobičajen način putovali su do njihovih mozgova, ali „cerebralni korteks nije reagovao na auditivne i vizuelne stimulacije neurona”. Za sada nauka nema objašnjenje.

Ono što bismo vi i ja mogli da nazovemo čudom u medicinskoj profesiji se često vodi pod fenomenom „spontane remisije” ili „regresije bolesti do ozdravljenja”. Frenk Mekgavern, bostonski urolog koji je učinio sve što je mogao za Artura Bojla, kaže mi da je skoro potpuno iščeznuće raka „retko” mada statistički moguće. Ali dodaje on: „Takođe smatram da postoje razdoblja u životu kad nam se događa neobjašnjivo.”

Da li je intenzivna vrelina, koju je Bojl iskusio onda kada je Vicka Ivanković Mijatović rukom držala njegovu glavu, odigrala ulogu u njegovom isceljenju? Prema knjizi „Hipertermija u lečenju raka; Azbučnik”, objavljenoj 2006. godine, „ispostavlja se da je spontana regresija nekih oblika raka izazvana pojavom groznice i aktiviranjem imuniteta”.

Bojl kaže da je, iako je nastavio da odlazi na testiranja po povratku iz Međugorja, „vera bila ta koja mi je omogućila da povratim mir, od čega se moj imuni sistem ponovo pokrenuo i ubio rak – sve se ovo dogodilo uz Božje posredovanje.”

NEKE LIKOVNE PREDSTAVE koje prikazuju Devicu Mariju i priče o njoj toliko su moćne da bliže određuju neku naciju. To je slučaj sa Našom Gospom od Gvadalupea, čija je slika na tilmi, ili ponču, jednog siromašnog meksičkog Indijanca dovela 1531. godine do stvaranja meksičkog identiteta. Ko god prisustvuje izlivima ljubavi i odanosti, kojima hodočasnici obasipaju svoju voljenu Madre u danima koji prethode proslavi praznika Naše Gospe od Gvadalupe – uživo se prenosi na televiziji 12. decembra širom ove zemlje – može da uvidi da je Devica Marija duboko usađena u srca i duše Meksikanaca.

Meksikanci su njenu sliku nosili 1810. godine u bitkama protiv Španaca, tokom borbe za sticanje nezavisnosti, i za vreme revolucije 1910. godine. Cezar Čavez je marširao sa njenim likom na zastavi, koju je nosio 1960-ih tokom svog vojevanja za sindikalno udruživanje poljoprivrednih radnika u Kaliforniji. Naša Gospa od Gvadalupe obasula je trenutnim blagoslovom prezrenu meleznu decu Španaca i Indijanaca. Ona je simbol la raze (rase), definicija toga šta znači biti Meksikanac, i zbog Naše Gospe od Gvadalupe Meksikanci smatraju da su posebni.

U zoru 11. decembra, dan uoči praznika Naše Gospe od Gvadalupe, vozim se iz Meksiko Sitija na jugoistok, prema gradu Puebli. Hodočasnici se tiskaju u suprotnom smeru, prema Bazilici Naše Gospe od Gvadalupe, velikom svetilištu u srcu prestonice. Duž prometnog auto-puta vidim ljude kako hodaju sami ili u grupama, gomile slično odevenih biciklista i brojne pikapove koji proleću okićeni trepćućim sijalicama u boji, veštačkim cvećem i kipovima sa likom Device, koji se njišu u tovarnom prostoru vozila.

Skrećem sa auto-puta kod jednog kampa u šumi, gde hodočasnici provode noć na hladnom tlu. U blizini male logorske vatre sa prenosivih zvučnika trešti muzika marijačija. Postavljen je štand za doručak, sa besplatnom kafom, čajem i pecivom. Jedan volonter mi kaže da su u danima do početka praznika svakodnevno hranili 5.000 hodočasnika.

„Meksiko pripada Devici, a Devica pripada Meksiku”, kaže volonter Treno Garaj dok kutlačom sipa kafu. Četiri generacije žena iz jedne porodice pričaju mi da stižu iz gradića Papalotle, u Saveznoj Državi Tlaskala, i da svakodnevno hodaju po deset sati, dok noću spavaju u porodičnom kamionu koji vozi njihov rođak. Jedna 77-godišnjakinja pešači iz gradića Santa Marija, u Saveznoj Državi Puebla, zajedno sa svojim 19-godišnjim unukom. Vozač kamiona, koji svake godine povodom praznika dolazi iz Kalifornije, vidi to ovako: „Svako mora da obiđe svoju majku.”

Sledećeg jutra stižem na trg ispred bazilike, postojana reka ljudi svih godišta – među kojima je i Alehandra Anaj Ernan de Romero, 18-godišnja majka koja nosi svog bolesnog sedmomesečnog sinčića Dijegita, rođenog sa disfunkcijom bubrega – na kolenima prelazi preko trga i ustaje tek pri ulasku u baziliku. Mnogima teku suze niz obraze. Većina ljudi sa kojima razgovaram kažu da su došli da iskažu svoju zahvalnost jer je Devica odgovorila na njihove molitve.

U bazilici, iza glavnog oltara, visi originalna slika na tkanini Naše Gospe od Gvadalupe, na koju je usredsređena ushićena pažnja vernika koji ispod nje prolaze na pokretnoj traci. Prema predanju, koje je crkva prihvatila, Devica od Gvadalupe 1531. godine obratila se na nauatlu (jeziku Asteka) Huanu Dijegu, pokrštenom Indijancu koji je 2002. godine proglašen za sveca. Ona je od njega tražila da prenese biskupu njenu želju da se izgradi crkva na tom mestu, na brdašcu Tepejak, gde su Asteci vršili obrede u čast boginja zemlje.

Huan Dijego nije uspeo da ubedi nepoverljivog biskupa, koji je tražio neki dokaz da bi se uverio u verodostojnost ukazanja. Marija je onda uputila Huana da ode na prvobitno mesto ukazanja gde će ga čekati dokaz. Na brdašcu, usred decembra, Huana su sačekale rascvetale kastiljanske ruže, koje je uzbrao i uvio u svoju tilmu (pončo) za koju se smatra da je istkana od vlakana agave. Kada je stigao do biskupa i rastvorio tilmu, ruže su se rasule, a na tilmi se ukazala slika Naše Gospe od Gvadalupe. Ovo je jedini put da je Marija (navodno) ostavila naslikan sopstveni portret.

Mnogi istoričari umetnosti smatraju da je ovo uobičajen evropski prikaz Marije, tipičan za XVI vek. Međutim, tokom nekoliko proteklih decenija neki crkveni naučnici počeli su da interpretiraju ovaj vizuelni prikaz kao kombinaciju katoličke ikonografije i onoga za šta oni smatraju da je astečka ikonografija. Prema takvim skorašnjim interpretacijama, nepismeni Indijanac bi odmah bio u stanju da shvati ove simbole kao neku vrstu neverbalnog katehizma. Tamna kosa tamnopute ženske prilike razdeljena je po sredini, što verovatno simboliše njeno devičanstvo. Međutim, ona nosi tamnoljubičastu traku visoko oko struka, što je znak da je noseća. Oko vrata nosi broš – ne zeleni kamen astečkih božanstava, već krst. Njen oboren pogled ukazuje na to da ona nije boginja. Slično tome, njene ruke, sklopljene u molitvi, takođe saopštavaju da ona nema prirodu boginje. Jedna noga joj je savijena, što sluti da možda pleše tokom molitve. Tirkizna boja njenog plašta ukazuje Astecima na njen božanski status i nebesa. Glif u obluku cveta s četiri latice, u središtu njene ružičaste tunike, po svoj prilici znači da je ona Bogomajka.

Originalna slika na tilmi doterivana je negde između 1531. i 1570. godine. Prema jednoj meksičkoj studiji koja je objavljena 1983. godine, na Devičin ogrtač su dodate zlatne zvezde, poređane u nizu, saglasno rasporedu koji su imale u zoru 12. decembra 1531. godine, onog dana kada se slika, kako se tvrdi, pojavila na tilmi. Asteci su veoma poštovali boga sunca, a blistavi zraci koji su dodati iza Marije nagoveštavaju da ona potiče sa nebesa i da njen bog poseduje božansku moć. Prema jednoj teoriji, reč „Meksiko” potiče iz tri reči na nauatlu, koje znače „u središtu Meseca” – a Marija stoji u središtu crnog polumeseca. Nošena na ramenima jednog anđela, za kojeg neki tvrde da ima crte lica lokalnih Indijanaca, ona gospodari kako svetlošću, tako i tamom.

Prema crkvenom mišljenju, izvanredno je to što je slika tako očuvana uprkos tome što je tkanina više od jednog veka visila bez zaštite u bazilici, izložena prljavštini i dimu. „Otisnuta je poput fotografije”, kaže Nidija Mirna Rodrigez Alatore, direktorka muzeja bazilike, koja pripoveda kako je 1785. godine jedan radnik čistio srebrni ram i pritom slučajno po slici prosuo azotnu kiselinu. Ostala je netaknuta. U jednom iskazu pod zakletvom, koji je napisan nekoliko decenija kasnije, stoji da je kiselina ostavila samo jedan nejasan trag poput vodene mrlje. Lusijano Perez Karpio, koji je radio u jednom nadleštvu meksičkog predsednika, zaduženom da oslabi uticaj religije, 1921. godine je stavio bombu u buket cveća koji je ostavio ispod slike. Eksplozija je uništila oltar i savila veliko bronzano raspelo i višekraki svećnjak, koji su stajali u blizini. Slika Device je ostala nedirnuta.

„Kada nestane posvećenosti prema Devici od Gvadalupea”, kaže Rodrigez Alatoreova, „nestaće i meksički identitet.”

KAO JEDINU ŽENU kojoj je posvećena sura, ili poglavlje, u Kuranu, Mariju je izabrao Bog i „uzvisio je nad svim ženama sveta”, zbog njene čednosti i pokornosti. Isto kao i u Svetom pismu, i u muslimanskoj svetoj knjizi anđeo obznanjuje Mariji da je u blagoslovenom stanju. Međutim, za razliku od Svetog pisma, Marija – Merjem – sama rađa. U Kuranu se Josif ne pominje.

„Marija je najčednija i najčestitija od svih žena na svetu”, kaže Bakr Zaki Avad, dekan teološkog fakulteta pri Univerzitetu El Azhar, najznačajnijem teološkom univerzitetu u Kairu.

U Egiptu razgovaram sa pobožnim muslimanima koji, zbog svog poštovanja prema Devici Mariji, nemaju otpor pred tim da ulaze u hrišćanske crkve i da se mole Devici kako u crkvi, tako i u džamiji. Jednog dana u Kairu nailazim na dve mlade muslimanke kako sa maramama na glavama stoje ispred stare koptske crkve Abu Serga, izgrađene iznad pećine u kojoj je navodno boravila Sveta porodica. Veče je uoči koptskog Uskrsa, a unutar crkve se vernici satima mole i pevaju. Ove žene koje stoje pred crkvom kažu da su zavolele Mariju kroz proučavanje njenog života u Kuranu.

„Njena priča nam mnogo toga kazuje”, kaže 21-godišnja Joura. „Ona je u stanju da se suoči sa mnogo teškoća u životu zbog svoje vere, svog uzdanja u Boga.” Jourina prijateljica Aja dodaje: „U Kuranu postoji sura naslovljena njenim imenom, tako da nas interesuje šta se dešava u crkvi.”

Upoznajem se sa 53-godišnjom Nabilom Badr kod jedne koptske crkve, izgrađene na obali Nila u delu Kaira koji se zove El Adaveja – jednog od mnogih mesta gde je navodno boravila Sveta porodica. Badrova je udata, ima troje dece i radi kao organizator događaja za guvernera jedne guvernije u blizini Kaira. Uz Kuran, ona u tašni nosi hrišćanske priveske sa likom Device Marije. U jednoj maloj prostoriji u zadnjem delu crkve Badrova se moli među koptskim hrišćanima, pali sveću za svećom, metaniše i moli se ispred ikone sa Marijinim likom, koja tu visi na zidu i za koju se tvrdi da je jednom prolivala uljane suze. Badrova kaže da je pričala Mariji o svom životu i da joj je Marija nekoliko puta odgovorila tako što joj je u san poslala vizije koje su se kasnije obistinile.

Poput mnogih Egipćana, Badrova veruje u džine, odnosno duhove, koji na dobar ili loš način utiču na život, mada ona tvrdi da samo ima sopstvenog anđela. „I on veruje u Devicu Mariju”, kaže ona. Badrova često moli Mariju da se zauzme za nju, a Mariji je spevala i jednu pesmu. „Kad sam nesrećna”, kaže Badrova, „mnogo se molim Bogu, ali se savetujem i sa Marijom, i posle nekog vremena stvari dođu na svoje mesto.”

Priča se da se Majka Božja, okupana belom svetlošću, ukazivala noću tri godine zaredom, od 1968. do 1971. godine, iznad kupola Crkve Svete Marije u Zejtinu, četvrti koja se nalazi u starom delu Kaira. Njena ukazanja su ponekad bila praćena blistavobelim golubicama. Johana Jasa, koptski sveštenik koji još od 1964. godine bogosluži u Crkvi Svete Marije, kaže mi da u ovu crkvu često dolaze muslimanke koje žele da zatrudne. „Danas je bila jedna dama koja je došla po blagoslov”, priča on. „Marija nas duhovno priziva i zbog toga je vole i poštuju i muslimani i hrišćani.”

SLEDEĆI MNOGE Marijine staze, shvatila sam da se ona često ukazuje u kriznim područjima, kao što su Kibeho i Bosna i Hercegovina, gde pokušava da upozori na opasnost ili da posluži kao simbol isceljenja. Posle takvih ukazanja dolazi do telesnih ozdravljenja za koja se kaže da su čudotvorna, kao ono u Međugorju, a duhovna ozdravljenja su isuviše brojna da bi se navodila. Lurd, najčuvenije mesto hodočašća Devici, u podnožju Pirineja na jugozapadu Francuske, njena je fabrika čuda, sa više od 7.000 prijavljenih čudotvornih izlečenja od sredine XIX veka. Od tog broja samo 69 su zvanično priznale crkvene vlasti.

Sve u vezi sa Lurdom je ogromno: više od 50 hektara površine, šest miliona posetilaca godišnje, prostor za 25.000 vernika u ogromnoj podzemnoj bazilici. Sagrađena je 1958. godine u spomen na stogodišnjicu prvog ukazanja Device Marije, koja se 1858. godine ukazala Bernadeti, nepismenoj 14-godišnjoj seljančici. (Sveta Bernadeta je proglašena za sveticu 8. decembra 1933. godine.) U obližnjoj pećini Naše Gospe od Lurda, čije je stenje uglačano milionima hodočasničkih nogu, Devica je navodno naložila Bernadeti da golim rukama kopa po glibu da bi iz vlažnog tla potekao izvor. Ta čudotvorna voda koristi se u kupatilima u koja svakodnevno pristiže na hiljade ljudi u invalidskim kolicima i još na hiljade njih koji dolaze peške da se mole za izlečenje. Volonteri guraju les malades, bolesnike, u plavim kolicima, u beskrajnim zmijolikim redovima duž uskih lurdskih ulica, koje su oivičene desetinama radnji sa verskim suvenirima.

Onog dana kada obilazim kupatila, pljušti kiša i hladno je. Postoji strog protokol o tome kako se razodevate i potom vezujete laganu lanenu tkaninu oko tela zbog kratkog uranjanja u vodu, tokom kojeg vas ispod obe ruke pridržava po jedan volonter. „Izgovorite cilj svog dolaska, prekrstite se i mi ćemo vas sprovesti dole”, kaže mi ljubazna Irkinja. Potom sledi ledeno uranjanje – okrepljujući trenutak dubokog mira.

Pripadnici francuske i nemačke vojske sreli su se u Lurdu nedugo po svršetku Drugog svetskog rata da bi se izmirili i zalečili ratne rane; danas se svi izvorski veterani grupišu među mnoštvom hodočasnika. Pridružujem se 14. maja 2015. godine grupi od 184 ranjena borca – grupi američkih vojnih veterana koji su služili u Iraku i Avganistanu – i njihovim porodicama, čiji je dolazak sponzorisala Nadbiskupija za vojne službe, i katolička dobrotvorna organizacija Vitezovi Kolumba. Oni su došli da učestvuju u godišnjem hodočašću vojnih lica (iz 35 država ove godine) povodom svetkovine mira. Svi ovi tihi, hrabri ljudi i žene, a i oni koji se o njima brinu, moraće do kraja života da se bore sa iznurujućim povredama koje su ponekad zadobili tokom brojnih prekomandi.

Između nas trčkara jedna od najizuzetnijih žena koje sam u životu upoznala: 60-godišnja Doroti Perkins, pešadijska pukovnica u penziji, druželjubiva triatlonka i majka dvoje dece, koja je u Fort Hudu, u Teksasu, komandovala bataljonom od 480 vojnika, kada su 11. septembra 2001. godine napadnute Sjedinjene Države. Perkinsova je pre 11. septembra u dva navrata boravila u Iraku zajedno sa specijalnom komisijom Ujedinjenih nacija kao vođa istražiteljskog tima za kontrolu naoružanja, a u armiji je provela više od deset godina u radu na tajnim misijama. Tokom 2006. i 2007. godine bila je glavni savetnik američkog ambasadora za vreme talačkih kriza u Iraku.

Perkinsova je odrastala kao siromašna bela devojčica u pretežno crnačkom, sirotinjskom susedstvu u gradu Takomi, u Saveznoj Državi Vašington, uz neznatno staranje svoje majke i očuha alkoholičara. Kada je imala deset godina, slali su je u polja da bere bobičasto voće za nadnicu. Nemački je naučila tokom godine praznog hoda između gimnazije i koledža, kada je kao „sluškinja po ugovoru” čistila sobe u jednom porodičnom hotelu u Bavarskim Alpima. Njena jedina rekreacija bila je pešačenje po planinskim stazama, gde je nailazila na mala svetilišta posvećena Mariji.

„Moja vera je oduvek u središtu onoga što ja jesam”, kaže Perkinsova. „To je izbor koji sam rano načinila.” S obzirom na to da nije imala takvu porodicu na koju je mogla da se osloni, kaže Perkinsova, Devica Marija je postala njeno utočište. „Ona vas voli onoliko koliko vi to želite. Kroz Nju do Njega, ona me je usredsredila na stvaranje bliskijeg odnosa sa Hristom.”

Perkinsova je 12 godina pohađala jezuitski Univerzitet San Francisko, ali nije na njemu diplomirala, već je to učinila na Univerzitetu SANI u Olbaniju. Dok je živela u San Francisku, radila je u jednom velikom lancu robnih kuća, gde se korporacijskim lestvicama uzdigla do mesta višeg izvršnog direktora. Već na koledžu je postala vojni rezervista. Posle udaje za pripadnika zelenih beretki zaposlila se u armiji i radila je u kontraobaveštajnoj službi.

Po Perkinsovoj, „Lurd svakoga primorava da se duhovno sagleda. Živimo u neprestanoj jurnjavi. Preplavljeni smo medijima i obuzeti svakodnevnim problemima. Ljudi ne stignu da obrate pažnju na ono što im je najvažnije – integritet duše.”

Tokom velike mise u bazilici, koja je deo završne ceremonije, jedan od evropskih biskupa, tokom svoje propovedi na francuskom, izgovara: „Treći svetski rat se već odvija na Bliskom istoku i u Africi.” On hvali vojne snage koje su tamo raspoređene zbog njihove usredsređenosti „na mir, pravdu i ljudska prava. Neka vas ovo iskustvo učini svedocima nade.”

Razmišljam o sinoćnoj nezaboravnoj sceni procesije pod svećama – na hiljade hodočasnika koji potiču iz mesta koja se prostiru od Argentine do Zimbabvea, ćuteći podižu svoje sveće u molitvi. Završilo se s desetinama veterana u invalidskim kolicima postrojenim na čelu procesije, tu ispred pećine Naše Gospe od Lurda, koji pevaju i mole se. Toliko mnogo duša koje žude da budu svedoci nade, toliko duša nadahnutih verom da Devica Marija osvetljava njihov put.