"Da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali": Olivera Lazarević, princeza žrtvovana za Srbiju

[pagina străină]

08.03.2022 15:30

https://nationalgeographic.rs/istorija-i-kultura/istorija/a38639/Ol...

"Glasnici su se saglasili sa blagočastivom gospođom Milicom o najmlađoj kćeri njezinoj Oliveri i po savetu patrijarha i celog sabora sveštenih lica i celoga sinklita, dade je za ženu Amiru velikom Bajazitu"

https://static.nationalgeographic.rs/Pictures/950/1689/53656/jpeg/Olivera-sluzi-Tamerlana-dok-je-Bajazit-u-kavezu.jpg?ts=2022-03-08T15:25:23 3x" />IZVOR: ANDREA ČELESTI (WIKIMEDIA COMMONS)

Najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, rođena je, pretpostavlja se, između 1373. i 1376. godine, u Kruševcu. Roditelji su joj dali ime Olivera (na latinskom maslina), kao simbol napretka, lepote, snage i mira. Olivera je bila najmlađe dete, a imala je braću Stefana i Vuka i sestre Maru, Draganu, Teodoru i Jelenu.

Po majci Milici, njeno poreklo vodi do Vukana Nemanjića, kralja Duklje i najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje, brata Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, unuka je izvesnog Pribca Hrebeljanovića, iz Prilepca, kod Novog Brda, uslužnika cara Dušana. Rodonačelnik Hrebeljanovića bio je carev peharnik, pismen i za tadašnje vreme izuzetno obrazovan.

Olivera je detinjstvo provela na dvoru u Kruševcu. Obrazovanje kneževske dece u Srbiji prvenstveno je bilo zadatak i obaveza. Nastavu su držali sveštenici, ali i privatni učitelji iz drugih zemalja. Neizostavno je bilo podučavanje čitanju, pisanju, matematici, pevanju, morao je tečno da se govori latinski i grčki. Uz Bibliju, omiljena štiva bile su hronike, letopisi i pesmarice, piše ΙΣΤΟΡΙΑ.

Hrišćansko bogoslovlje i filozofija takođe su izučavani, kao i pravila diplomatije. Oliveri će znanje stečeno na očevom dvoru kasnije biti od sudbonosne važnosti. Naime, žene srednjovekovnih vladara često su obavljale važne državne poslove. Starale su se o izgradnji bolnica i škola, brinule o dvorskim rashodima i prihodima, čak su imale pravo da potpuno samostalno istupaju, kada se radilo o pravnim pitanjima.

Kneginjica je sretala mnoge umne ljude, umetnike i zanatlije, pa je stoga mogla da se, na licu mesta, upozna sa lepotom nastanka njihovih dela. Na očevom dvoru, ili na gradskim trgovima, mogla je da vidi putujuće glumce, propovednike, muzičare... A redovno je prisustvovala i viteškim igrama.

U predvečerje Kosovskog boja, na kruševačkom dvoru, vladala je, kažu spisi, svojevrsna politička i kulturna renesansa. Ipak, rat sa Osmanlijama bio je neminovan, a vazduh nad "Hisar" gradom, kako su Turci zvali Kruševac, mirisao je na krv.

Zalog za mir s Turcima

Bitka na Kosovu se, u vojnom smislu, najverovatnije završila bez pobednika. Srbi nisu umeli ni mogli da iskoriste metež nastao među Turcima, pošto je ubijen sultan Murat. Tada je osmanska vojska zbila redove, pod komandom novoproglašenog sultana Bajazita, te su oba krila srpske vojske odbačena, knez Lazar zarobljen i posečen, a zemlja obezglavljena. Na čelu države ostali su kneževa udovica Milica i maloletni knežević Stefan. Dalji, samostalni otpor Srbije bio je onemogućen, a turska nadmoć na Balkanu nesporna.

Nakon Kosovskog boja ugarski kralj Žigmund poželeo je da to iskoristi i svoje teritorije proširi ka jugu. Inače, u Srbiji su tada već postojale dve političke struje: prva, predvođena Vukom Brankovićem, zalagala se za vazalni položaj Srbije pod Ugarima i druga, brojnija, koja je uviđala kolika je moć Turske, htela je primirje s Bajazitom, a predvodila ju je kneginja Milica koja nije zbog ranijeg lošeg iskustva verovala Mađarima.

"Glasnici su se saglasili sa blagočastivom gospođom Milicom o najmlađoj kćeri njezinoj Oliveri i po savetu patrijarha i celog sabora sveštenih lica i celoga sinklita, dade je za ženu Amiru velikom Bajazitu, da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali", zapisao je Konstantin Filozof u 15. veku.

Tako je, uz saglasnost svoje majke Milice, sve vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja maloletna Olivera, u proleće 1390. godine, krenula na daleki put. Zauzvrat je sklopljen mir sa Turcima i Srbija je postala vazalna država obavezna da Turskoj pruža pomoć u vojnim pohodima. Olivera je stupila pred Bajazita I, baš kada je počeo zajednički srpsko-turski napad na Ugarsku. Kneginju su u harem vodila oba brata, kneževići Stefan i Vuk, kojima je to bilo prvo putovanje na poklonjenje novom vrhovnom gospodaru Srbije. Sultanov harem se u to vreme nalazio u novoj, evropskoj prestonici Osmanskog carstva, Jedrenu, negdašnjem Drenopolju na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.

Sultan Bajazit, plah i nabusit naslednik trona, tada je već imao tri žene, takozvane kadune, koje su mu podarile šestoro dece, četiri sina i dve kćeri. Olivera je u haremu zatekla i druge plemkinje, kako osmanskog, tako grčkog i francuskog porekla. Ipak, srpska princeza i potonja turska sultanija se od početka izdvojila hrabrošću, mudrošću i istrajnošću. Nijednoj pre nje, koja nije prešla u islam, nije pošlo za rukom da postane toliko uticajna. S druge strane, Bajazit je bio grub čovek, koji je više vremena provodio sa vojnicima nego na dvoru.

U turskoj "Hronici", Ašik-paše Zade, napisanoj oko 1484. godine, Oliveru zovu "Srpkinja devojka" ili "Ćaurka devojka" koja je lepotom i strpljivošću zaludela sultana Bajazita. Kao pravoverni musliman i derviš, Ašik-paša je zamerio turskom caru što se odao alkoholu, navodno pod uticajem nove žene. Naime, haremom su kružile glasine da Olivera podstiče Bajazita da pije vino i zanemaruje osobine svojstvene dobrom muslimanu. Sa sigurnošću jedino može da se pretpostavi da je uticaj mlade sultanije bio veći nego što je to bilo dozvoljeno ijednoj ženi pre nje.

Olivera i Bajazit bili su u braku punih dvanaest godina, ali ona nikada nije prešla u islam. Ostala je verna pravoslavlju i na dvoru u Jedrenu imala svog ličnog sveštenika.

Prva srpska ženska diplomatska misija

Njen odlazak u harem Srbiji je doneo preko potreban mir, a Lazarevićima prednost nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega Brankovićima. Istoričari beleže događaje koji su usledili nakon turskih osvajanja Bosne. U njima je sa svojom vojskom učestvovao i despot Stefan Lazarević, Oliverin brat, koji je nevešto pokušao da iskoristi zetov poraz i oslobodi se vazalstva, šurujući sa Ugarima. Ostali srpski plemići potkazivali su ga Bajazitu, optužujući ga da je za neuspeh u Bosni kriv upravo on. Da bi se poljuljano poverenje vratilo i odnosi ponovo izgladili bilo je potrebno vremena, ali i truda. Najpre je na daleki put kod sultana krenula Jevgenija, tada već zamonašena kneginja Milica, sa monahinjom Jefimijom.

Bila je to prva srpska ženska diplomatska misija, a zahvaljujući Oliveri, sultan ih je izuzetno srdačno primio. One su tražile dozvolu za prenos moštiju Svete Petke iz Trnova u Srbiju. Usput, dve žene su pravdale Stefana od optužbi za izdaju. Iza svega krila se Oliverina mudrost, jer je ona, poznavajući muža, posavetovala majku kako da joj brat postupi. Tako se Stefan spasao Bajazitovog gneva.

"On, koji je došao kao okrivljen i gotov na smrt, primio je kao sin od cara vlast", posvedočio je Konstantin Filozof o ovom događaju.

Zahvaljujući Oliverinom uticaju na Bajazita, Srbija se, posle bitke na Rovinama, 1395. godine, jedina nije našla pod turskim pritiskom, čak je i proširila teritoriju.

https://static.nationalgeographic.rs/Pictures/950/1689/53656/jpeg/Olivera-sluzi-Tamerlana-dok-je-Bajazit-u-kavezu.jpg?ts=2022-03-08T15:25:23 3x" />Bjazait posmatra iz kaveza kako Olivera služi TamerlanaIZVOR: ANDREA ČELESTI (WIKIMEDIA COMMONS)

U Tamerlanovom zarobljeništvu

Zajednički život prekinuli su Tatari koji su, predvođeni kanom Tamerlanom, sve češće i dublje upadali na teritoriju Male Azije. Bajazit je odlučio da im se suprotstavi u bici kod Angore, današnje Ankare. Sakupio je, 28. jula 1402. godine, silnu vojsku i balkanske vazale. Među njima je bio i despot Stefan Lazarević, sa oko tri hiljade vojnika. Bitka je počela loše po Turke, jer su na stranu Mongola odmah prebegli Seldžuci i neka tatarska plemena. Jedino je uspešno odolevalo levo krilo turske vojske pod komandom despota Stefana. U tri gotovo samoubilačka napada uspevao je da dođe do sultana, do zeta, pokušavajući da ga privoli na povlačenje. Bajazit je svaki put to odbio, na kraju je savladan i zarobljen.

Postoji više verzija o daljoj sudbini Olivere i Bajazita. Tokom Angorske bitke, Olivera se nalazila u Bursi, staroj osmanskoj maloazijskoj prestonici. U to vreme običaji su nalagali da sultan sa sobom u bitku vodi i harem, pa je i Olivera pala u ruke Tatara. Jedna popularna, ali neproverena priča kaže da jeTamerlan Bajazita surovo kaznio, tako što je naterao Oliveru da ga služi i zabavlja. Sultan je sve to morao da posmatra iz kaveza, u kome je bio zatvoren.

MOŽDA ĆE VAS ZANIMATI I:

• ISTORIJA

  Za sultana je proglašen na Kosovu, a kako je svoju vladavinu i život završio Bajazit I?

  0
  

Ne zna se gde je sahranjena

Despot Stefan je početkom 1404. godine sklopio savez sa Ugarima i postao njihov vazal, redovno prisustvujući ugarskim državnim saborima. U Beogradu je podigao novi Mitropolitski dvor, obnovio crkvu Uspenja Presvete Bogorodice i podigao prvu gradsku bolnicu u Srbiji. Bila je to ustanova za sve staleže, u koju su dolazili bolesnici iz cele zemlje, naročito leprozni. Beograd je proglasio za slobodan grad, a trgovcima uveo olakšice. Konstantin Filozof kaže da je Beograd s početka 15. veka "jedan od velikih drevnih gradova i na krasnom mestu, kao malo gde u vaseljeni". Srbija je, pod Stefanom, doživljavala političku, privrednu i kulturnu obnovu. Posebno je bila plodna njegova ktitorska delatnost. Despotova zadužbina, manastir Manasija, jedan je od najlepših srpskih manastira.

Kneginja Olivera se više nije udavala, živela je u Beogradu, u kući pored bratovljevog dvora. Bila mu je verni pratilac i savetnik.

Kada se upokojila, prva srpska sultanija mogla je da ima između šezdeset četiri i sedamdeset jedne godine, a do danas nije utvrđeno gde je tačno sahranjena.